Време које сам уштедео кад сам престао да пушим

Пре него што сам престао да пушим, дан ми се распадао на комадиће величине цигарете. После тога, читави делови живота остајали су нетакнути.

Где су одлазила та три сата

У најгорим данима пушио сам око 40 цигарета дневно. Почео сам са 19 година и пушио још 27 година, па ми тај број више није деловао чудно. Деловао је нормално. Тако навика успева да се извуче са пљачком.

Цигарета никада није коштала само тих неколико минута пушења. Узела би и оно кратко време пре ње, док сам већ размишљао да се удаљим. Узела би пут до балкона или прозора. Узела би упаљач, први дим, последњи дим, кратку паузу после тога, прање руку, повратак ономе што сам прекинуо. Када се то распореди на 40 цигарета, навика је гутала отприлике 3 сата дневно.

Ту крађу сам најјасније видео на послу. Годинама сам пушио у канцеларији, и на крају су колеге престале да примећују. Завршио се тежак телефонски позив, а ја сам већ био на пола пута до прозора. Захтеван мејл тражио је труд, а ја бих себе наградио паузом која то заправо није била. До ручка је дан већ изгледао искидано. Посао је био завршен, али се одвијао између излазака напоље.

Ни код куће није било боље. Чај би се охладио. Филм би се прекинуо на пола. Вечера је имала невидљиве зарезе јер сам стално излазио. И моја жена је пушила, па је ритуал имао друштво, што га је чинило безазленим. Када двоје људи дели исти образац, то почиње да личи на нормалан одрасли живот.

Шта се вратило

Чекао сам да ће уштеђено време након престанка пушења изгледати драматично. Мислио сам да ћу одједном постати ефикасан, у форми, преображен. Оно што се вратило било је тише и боље од тога.

Прво што сам приметио био је континуитет. Могао сам да попијем кафу док је још била топла. Могао сам да завршим посао без тога да већ планирам следећи бег. Могао сам да проведем цео разговор а да један део мог мозга не проверава сат. То је за мене заправо значило сате које сам вратио себи након престанка. Не вишак минута на папиру. Непрекинуту пажњу.

Једно суботње јутро то је учинило сасвим јасним. Моја жена је била у кухињи. Мој син, сада има 22 године, причао је из суседне собе. Седео сам уз кафу и новине, и ниједан део тог призора није тражио да устанем и нахраним тај рефлекс. Остао сам да седим. Ништа херојско се није десило. У томе и јесте поента. Обичан тренутак остао је целовит.

Иста ствар се дешавала и ван куће. Вожња више није тражила да унапред планирам где ћу стати. Излазак на вечеру више није значио да тражим прави тренутак да нестанем. Чак је и кратка шетња трајала дуже јер је припадала самој шетњи, а не цигарети која ју је некад уоквиривала.

Права корист није била продуктивност

Та 3 сата дневно брзо се саберу. За недељу дана то је 21 сат. За месец дана то постане време довољно велико да ти буде непријатно. Али ја то не доживљавам као враћену продуктивност. Доживљавам то као враћен живот.

Пушење ме је научило да живим у фрагментима. Крени са послом. Стани. Настави. Изађи напоље. Врати се. Реци људима које волим: “само минут”. Устани од стола. Изађи из собе. Изађи из тренутка. После довољно година, тај ритам почне да делује природно. А није природан. То је зависност која дан сеца на комадиће величине цигарете.

Када је то сецкање престало, нисам сваки слободан сат пунио нечим великим. Некад бих само остао на софи и погледао цео филм. Некад бих завршио вечеру и остао да седим тамо. Некад бих радио кроз цело поподне без оног танког осећаја нервозе који ме је вукао ка вратима. То су мале ствари све док их не изгубиш пуних 27 година.

Исту промену приметила је и моја жена кад је престала. Кућа је постала тиша. Не потпуно тиха. Само мање прекидана. Оброк је остајао оброк. Вече је остајало вече. Више нисмо организовали нормалан живот око следећег изговора да се удаљимо на пет минута, која су се увек претварала у више од пет.

Шта ми је сада важно

И даље мислим на плућа, срце, степенице, на све то. Али време је корист коју лично највише осећам, јер продире у све остало.

Са 40 цигарета дневно, навика није само штетила мом телу. Отимала ми је и календар. Умањивала је оштрину посла, одмора, оброка, разговора, вожњи и викенда. Терала ме је да свој живот напуштам у малим ратама.

То је престало. Не у једном филмском налету. Само довољно постепено да сам једног дана погледао око себе и видео читаве сате тамо где је некад било пушење. Нису то били спектакуларни сати. Били су моји.

Ако си спреман за више од једног чланка, J. Freeman у свом водичу показује цео пут, корак по корак и темпом који ти одговара. Кошта отприлике колико неколико паклица цигарета, што је мала одлука у поређењу с тим да навици поклониш још једну годину свог календара.