Unutrašnji govor pušača koji me je terao da pušim

Rečenica koju sam najčešće koristio nikada nije bila izgovorena naglas. Bio je kišni utorak, nije bilo ni 9 ujutru, i stajao sam kod prozora u kancelariji sa cigaretom među dva prsta i laptopom koji se tek budio iza mene. Radijator je krckao, prozor je bio odškrinut tek nekoliko centimetara, a ja sam sebi ponavljao isto ono što sam godinama govorio: „Treba mi ovo da uđem u ritam.“

Počeo sam da pušim sa 19 godina. Do tada sam to radio već 27 godina. U najgorem periodu pušio sam oko 40 cigareta dnevno. Moja supruga je počela da puši sa 18 godina, a između nas dvoje dim se uvukao gotovo u svaku prostoriju našeg odraslog života. Kancelarija. Kuhinja. Balkon. Auto. Ono što je sve to održavalo nije bio samo nikotin. Bio je to jezik kojim sam obavijao nikotin.

„Treba mi ovo da uđem u ritam.“ To je bila jutarnja rečenica. Zvučala je praktično, gotovo ugledno. Ne zadovoljstvo. Ne drama. Samo sitna prilagodba, kao da privučeš stolicu bliže pre nego što sedneš. Koristio sam je pre nego što bih otvorio inboks, pre teških poziva, pre svakog zadatka koji nisam želeo da počnem. Govorio sam sebi da mi dim pomaže da mislim, ali nikad nije poboljšavao način na koji mislim. Davao mi je ritual, pauzu, vrata između jedne stvari i sledeće.

Da me je neko tada pitao zašto pušači nastavljaju da puše, dao bih jednu od ovih urednih malih rečenica i nazvao bih to iskrenošću. Upravo zato je unutrašnji govor pušača bio toliko delotvoran u mom životu. Zvučao je mudrije od obične rečenice ispod njega: Naučio sam sebe da gotovo sve započinjem dimom.

„Danas nije taj dan.“ Ta rečenica bi obično stigla do ručka. Napet mejl. Zakasnela uplata. Loše vreme. Dobro vreme. Previše posla. Premalo sna. Uvek je postojao neki razlog spreman da posluži kao opravdanje za odlaganje prestanka. Naravno, nisam to zvao odlaganjem. Govorio sam sebi da sam samo realan.

Ta rečenica me je pratila kući. Moja supruga bi bila u kuhinji, moj sin u susednoj sobi dok je bio mlađi, a ja bih izašao na balkon govoreći sebi da ću se pušenjem pozabaviti kad život bude mirniji. Život nije postao mirniji. Postao je duži. To nije isto. Dvadeset sedam godina može nestati u jednoj takvoj rečenici. U njoj mogu da nestanu i akupunktura, hipnoza, terapija, flasteri, knjiga Alena Kara, biljne cigarete koje su mirisale na vlažan ormar, i svaki drugi pokušaj koji sam nizao usput.

„I dalje uživam u tome.“ To je bila rečenica koja je konačno počela da zvuči lažno i meni samom. Sećam se te večeri jer se ništa dramatično nije dogodilo. Hladan čaj na stolu. Pepeljara opet puna. Stan je nosio onaj ustajali sloj dima oko kojeg je moja porodica naučila da živi. Zapalio sam još jednu cigaretu i čuo kako rečenica stiže gotovo po rasporedu.

Do tada je uživanje imalo veoma malo veze s tim. Nisam osećao ništa posebno. Nisam se prepuštao nikakvom posebnom užitku. Održavao sam obrazac. Zapali. Povuci dim. Ugasi. Otvori vrata balkona. Zatvori vrata balkona. Potraži upaljač. Ponovi. Kad navika dovoljno dugo zauzima tvoj dan, počne da pozajmljuje reči koje joj više ne pripadaju. Uživanje je bila jedna od tih reči.

To je za mene bio prelomni trenutak. Ne velika zakletva. Ne ceremonija poslednje cigarete. Samo iznenadni stid jer sam sopstvenu priču čuo toliko jasno da joj više nisam mogao verovati. Te tri rečenice godinama su radile na meni. Prikazivale su naviku kao korisnu, privremenu i izabranu. Korisnu ujutru. Privremenu do podneva. Izabranu noću. To je jaka maska.

Kad sam to video, nešto je utihnulo u meni. Nisam se osećao herojski. Osećao sam se manje prevarenim. Cigarete nisu trenirale samo moje telo. Trenirale su i moja objašnjenja. Svaki put kad bih zapalio jednu, imao sam spremnu rečenicu koja bi taj čin provukla pored moje savesti. To što sam to video nije rešilo sve za jedan dan. Učinilo je nešto bolje. Učinilo me je iskrenim.

I dalje pamtim prozor u kancelariji, onaj mali procep hladnog vazduha i ekran laptopa koji se osvetljavao iza mene. Pamtim i vrata balkona kod kuće. Pamtim i pepeljaru koja je prestala da izgleda ružno jer je postala deo nameštaja. Navike žive u detaljima. Isto važi i za rečenice koje ih štite.

Nijedna od tih rečenica mi nije dala plan. Samo su mi pokazale koliko tiho navika može da govori. Ako jednog dana poželiš da pročitaš više, J. Freeman piše o mirnom putu u svom vodiču.