Teška pušačka navika: 40 cigareta dnevno

Pepeljara je opet bila puna

U ponedeljak uveče ispraznio sam pepeljaru u maloj sobi u kojoj sam pušio kod kuće. Do odlaska na spavanje opet je bila puna. Ništa dramatično. Nije bilo kašlja u ogledalu. Nije bilo porodične svađe. Samo sivi pepeo, savijeni filteri i ona mala linija prašine koju je moj prst ostavio na staklu.

To je bio čudan deo. Nisam ni reagovao.

Dvadeset godina ranije, puna pepeljara bi mi izgledala ružno. Posle 20 godina, izgledala je kao komad nameštaja. Upaljač je stajao pored tastature. Paklica je stajala pored upaljača. Prozor je zimi ostajao odškrinut. Džemper mi je upijao miris, a niko u kući ga nije komentarisao jer je miris dotad već bio deo te sobe.

U tom trenutku pušio sam već 27 godina. Počeo sam sa 19 godina. U najgorem periodu dolazio sam do oko 40 cigareta dnevno. Supruga i ja zajedno smo trošili oko tri paklice. Prešao sam sa jedne paklice dnevno na težu rutinu, ali ta rutina nije se oglašavala. Jednostavno je postala oblik dana.

Običan utorak

Utorak je bio dan u kancelariji. Svoj radni sto pamtim jasnije nego većinu sastanaka: tastatura, šolja kafe, telefon, upaljač, paklica. Pušio sam na prozoru i vraćao se poslu pre nego što je dim izašao iz sobe. Kolege su prestale da primećuju. To zvuči kao prihvatanje. U stvari, to je bilo nestajanje.

Cigareta pre izlaska iz kuće nije izgledala kao odluka. Cigareta u kolima nije izgledala kao odluka. Cigareta pre prvog mejla, posle poziva, dok sam čekao da se fajl otvori, pre ručka, posle ručka. Nijedna od njih nije tražila dozvolu.

Teška pušačka navika nije uvek glasna. Moja je bila tiha. Nije vikala da se život raspada. Šaptala mi je da je ovo normalno, a onda isto ponavljala sve dok je više nisam čuo.

Kod kuće, moj sin je bio u susednoj sobi. Bio je dovoljno star da ima svoj svet, svoju muziku, svoje planove. I dalje sam odlazio do prozora sa štapićem za grejani duvan ili cigaretom u ruci. Oko 5 godina pre nego što sam prestao, prešao sam na grejani duvan jer sam verovao da je bezbedniji. Na kraju sam ga koristio još više, a ne manje. Lakše sam ga skrivao od sebe jer je miris bio drugačiji, a ritual je delovao čistije.

Čistije nije isto što i slobodno.

Detalj koji me je zaustavio

Preokret te nedelje nije bio herojski. Nisam zgnječio paklicu. Nisam održao govor. Samo sam primetio jednu malu stvar.

Uzeo sam cigaretu iz paklice, zapalio je, vratio upaljač pored tastature i otvorio mejl. Nekoliko minuta kasnije spustio sam pogled i video još jednu cigaretu već među prstima. Na trenutak nisam mogao da se setim da sam je zapalio.

To me je zaustavilo.

Ne od pušenja. Ne još. To je zaustavilo automatski film na nekoliko sekundi. Video sam sobu kao da sam je posetio: pepeljaru, odškrinut prozor, stari miris u zavesama, mali trag pregorevanja blizu ivice stola. Video sam kako je veliki deo mog dana postao hodnik između cigareta.

To je bio prvi iskren signal. Godinama sam prestanak doživljavao kao borbu karaktera. Akupunktura, hipnoza, flasteri, knjiga Alena Kara, biljne cigarete, tajmeri. Svaki neuspeh davao mi je još jedan razlog da mislim da je problem u meni. Ali to veče pokazalo mi je nešto tiše. Navika je postala nevidljiva zato što sam izgradio život oko nje, a ne zato što sam bio slab.

Postoji razlika.

Kada nešto postane nevidljivo, boriti se direktno protiv toga gotovo je nemoguće. Bacaš udarce u dim. Kriviš sebe što promašuješ. Prvi koristan potez nije sila. To je da jasno sagledam sobu.

Nisam prestao tog ponedeljka. Nisam prestao ni tog utorka. Promena je počela manje impresivnom rečenicom: ovo više nije odluka; ovo je petlja.

Kad sam video petlju, prestao sam da veličam borbu. Počeo sam da tražim izlaz.

Ništa od ovoga nije plan. To je samo trenutak kada pozadinska buka postane uočljiva, a odatle može da počne mirniji put.