Parovi koji 27 godina puše zajedno

Prvu cigaretu koju se sećam da sam podelio sa ženom koja će postati moja supruga zapalili smo ispred malog kafića, dovoljno kasno da su već brisali stolove. Imala je 18 godina. Imao sam 19. Upaljač je bio crven i jeftin, onaj koji nestane u džepu i vrati se sa ogrebotinama.

Nijedno od nas to nije nazvalo početkom. Nismo pravili obećanja. Bili smo mladi, a dim između nas delovao je kao još jedna sitnica koja je pripadala toj večeri: šoljama kafe, umornim stolicama, autobuskoj stanici negde niz ulicu, privatnom jeziku dvoje ljudi koji vole da stoje blizu.

Kad nam je delovalo kao naše

Za nas je zajedničko pušenje u početku delovalo kao društvo. Jedna cigareta posle šetnje. Jedna posle obroka. Jedna dok čekamo autobus koji kasni. Nudio sam joj paklicu, uzimala je cigaretu, a taj gest je bio skoro nežan. Nije bio dramatičan. Nije bio opasan. Samo poznat.

To je tiha opasnost deljenog običaja. Pozajmljuje toplinu osobe koja stoji pored tebe. Cigareta više nije samo cigareta. Postaje pauza posle razgovora, izgovor da se izađe napolje, mali predmet koji se prenosi iz jedne ruke u drugu kad reči nisu potrebne.

Tada to nisam video. Sviđalo mi se što me nikada ne sudi. Sviđalo joj se što ne držim govore. Oboje smo bili premladi da shvatimo kako tišina može postati dozvola.

Šta su uradile dvadeset sedam godina

Godine pretvaraju rekvizit u nameštaj. Kafić je nestao iz naše svakodnevice, ali cigarete su ostale. Nosili smo ih u iznajmljene sobe, radne dane, obroke, svađe, lenja veče, teške mesece i obične utorke.

Kada nam se sin rodio, moja žena je prestala tokom trudnoće i dojenja. Uradila je ono što ja nisam uspeo. Onda se život ponovo smirio, ja sam i dalje pušio, i stari obrazac se vratio. Nosim svoj deo toga. Ne kao dramatično priznanje. Samo kao činjenicu. Moj sin sada ima 22 godine, i odrastao je uz naviku koja je počela pre nego što je postojao.

U najgorim danima pušio sam oko 40 cigareta dnevno. Između moje žene i mene to je bilo otprilike tri paklice. Broj zvuči ružno kad ga sada napišem. Tad je bio raspodeljen u male trenutke, pa je izgledao manji nego što jeste. Jutro. Kancelarija. Kuća. Posle večere. Pre spavanja. Još jedna jer je ona palila. Još jedna jer sam i ja.

Do tog trenutka to nije bila romansa. Bilo je održavanje sa dve stolice.

Deo koji sam propustio

Mislio sam da prestanak pušenja u paru mora da postane takmičenje. Jedna osoba uspe, druga se oseća optuženo. Jedna ne uspe, druga se oseća vraćenom nazad. Zato smo držali temu laganom. Izbegavali smo pritisak. Izbegavali smo i iskrenost.

Prva cigareta nas nije zarobila zato što je imala magiju. Preživela je zato što je putovala sa nama. Priključila se brizi, zamoru, rutini i ljubaznosti. Godinama sam pogrešno tumačio to što se nismo svađali oko pušenja kao mir. To nije bio mir. Bila je to navika koja je učila kako da ostane dobrodošla u našem domu.

Kad sam konačno prestao, moja žena je prestala takođe. Ne zato što sam je držao predavanja. Ne zato što je jedan od nas postao jači. Promena je došla kad pušenje prestalo da izgleda kao nešto što pripada nama i počelo da izgleda kao nešto što nas je pozajmljivalo 27 godina.

Ponekad se setim onog crvenog upaljača. Dvoje mladih za malim stolom u kafiću, ne znajući šta nose dalje. Ne krivim ih. Samo mi je žao što nisu znali da zajednička navika ipak ima vrata. Dvoje ljudi može izaći kroz ista, bez gurkanja.

Ako razmišljate da prestanete da pušite zajedno sa partnerom, napisao sam vodič za takav zajednički problem: miran, privatni i bez pretvaranja doma u sudnicu. Daje vam širi put koji možete preći svojim tempom, bez traženja da bilo koji od vas pobedi u borbi.