Парови који заједно пуше 27 година

Прву цигарету коју памтим да сам поделио са женом која ће постати моја супруга попушили смо испред малог кафића, довољно касно да су већ брисали столове. Она је имала 18. Ја 19. Упаљач је био црвен и јефтин, онакав који нестане у џепу и врати се изгребан.

Ниједно од нас то није називало почетком. Нисмо давали обећање. Били смо млади, и дим између нас изгледао је као још једна ситница која припада вечери: шољице кафе, уморне столице, аутобуско стајалиште негде низ улицу, приватни језик двоје људи који су волели да стоје једно уз друго.

Када је изгледало као наше

За нас, заједничко пушење у почетку није изгледало као проблем. Изгледало је као друштво. Једна цигарета после шетње. Једна после оброка. Једна док смо чекали аутобус који је предуго каснио. Понудио бих јој паклицу, она би узела једну, и тај гест је деловао готово нежно. Није било драме. Није било опасности. Само познато.

То је тиха опасност заједничке навике. Она позајмљује топлину особе која стоји поред вас. Цигарета више није само цигарета. Постаје пауза после разговора, изговор да се изађе напоље, мали предмет који се преноси из једне руке у другу кад речи нису потребне.

Тада то нисам видео. Допадало ми се што ми никад није судила. Допадало јој се што ја никада нисам држао говор. Обоје смо били превише млади да разумемо како тишина може да постане дозвола.

Шта је 27 година учинило

Године реквизит претварају у намештај. Кафић је нестао из наше свакодневице, али цигарете су остале. Долазиле су с нама у изнајмљене собе, радне дане, оброке, свађе, лење вечери, тешке месеце и обичне уторке.

Када нам се родио син, моја жена је престала током трудноће и дојења. Урадила је оно што ја нисам успео. Онда се живот поново смирио, ја сам и даље пушио, и стари образац се вратио. Носим свој део тога. Не као драматично признање. Само као чињеницу. Мој син сада има 22 године и одрастао је уз навику која је почела пре него што је он уопште постојао.

У најгорем периоду пушио сам око 40 цигарета дневно. Између моје жене и мене то је било отприлике три паклице. Тај број сада звучи ружно кад га напишем. Тада је био распоређен у мале тренутке, па је изгледао мањи него што је био. Јутро. Канцеларија. Кућа. После вечере. Пре сна. Још једна јер је и она пушила. Још једна јер сам и ја пушио.

До тада то више није била романса. Било је то одржавање уз две столице.

Део који ми је промакао

Некад сам мислио да престанак пушења у пару мора да постане надметање. Једна особа успе, друга се осећа прозвано. Једна особа падне, друга осети да је вуку назад. Зато смо тему држали меком. Избегавали смо притисак. Избегавали смо и искреност.

Та прва цигарета нас није заробила зато што је имала магију. Опстала је зато што је путовала с нама. Прилепила се уз бригу, умор, рутину и учтивост. Годинама сам то што нисмо расправљали о пушењу мешао са миром. То није био мир. Била је то навика која је учила како да остане добродошла у нашем дому.

Када сам коначно престао, престала је и моја жена. Не зато што сам јој држао лекције. Не зато што је један од нас постао јачи од другог. Промена је дошла онда када је пушење престало да изгледа као нешто што припада нама и почело да изгледа као нешто што је 27 година живело на наш рачун.

Понекад се сетим тог црвеног упаљача. Двоје младих људи за малим столом у кафићу, не знајући шта носе са собом у будућност. Не кривим их. Само бих волео да су знали да заједничка навика и даље има врата. Двоје људи могу да изађу кроз иста врата, без гурања једно другог.

Ако размишљате да престанете да пушите са партнером, написао сам водич за такав заједнички проблем: миран, приватан и без претварања дома у судницу. Даје вам шири пут којим можете да идете својим темпом, без тражења да било ко победи у борби.